Život ponekad ima zabavan način pričanja priča. Ova godina je počela kao roman na čijim je prvim stranicama tiho šaputalo: „Ova godina je drugačija“ . Obećanje, ali i upozorenje. Činilo mi se kao poglavlje koje me je izazvalo da radim više, da sanjam veće i što je najvažnije - da se usudim pasti, ali da se ponovo podignem.

Godina je počela sa osećajem da je sve moguće, ali me stvarnost brzo sustigla. 2023. sam završio na vrhuncu, a 2024. iznenada sam se našao u oluji. Pobačaj me je vratio na mjesta u mislima za koja sam mislila da sam ih ostavila. Stari bol, sumnje u sebe i ta večna borba sa mojim odrazom u ogledalu - težina koja je uvek delovala preteško. Ponovo sam se izgubio na trenutak.

Ali odustati? Nikad.

Koliko god bilo teško, nastavio sam dalje. Snovi u koje sam tako dugo vjerovao polako su počeli da se ostvaruju. Moje obećanje za Nadelju postalo je stvarnost – san koji sam pažljivo izrazio prije mnogo godina odjednom je postao stvarnost preda mnom. Moja "plava beba" napravila je mesto za novi cool auto, i ja sam to osetio. Ne kao sreća, već kao dokaz upornosti. Težak rad, uvek.

Ova godina je imala sve. Najniža tačka je bio pobačaj. Sirova, bolna i tiha tuga. Rasplakala me je kao da dugo nisam plakala. Ali svaki put kada sam pomislio da je to previše, nešto u meni je šapnulo: "Dešava se s razlogom. Dešava se kada treba da se dogodi . " Te su me riječi održale.

A bilo je i rasta. Vrhunac je bila zgrada – fizički podsjetnik šta možete postići ako ne odustanete. Ovo je bilo moje. Uradio sam ovo.

Moja djeca i moje unutrašnje dijete su odigrali glavnu ulogu u cijeloj ovoj priči. Sve što radim, radim za njih. Želim im pokazati da je sve moguće, ma koliko to ponekad izgledalo daleko. Moraju znati da čak i ako posrneš, možeš naučiti plesati. Njihovi osmesi, njihove male ruke koje su držale moje – bile su moja snaga. I ta mala, hrabra verzija mene koja je još uvijek živa duboko u sebi dala mi je samopouzdanje da ponovo vjerujem u snove i u sebe.

Bilo je dana kada sam sumnjao, ali sam se uvijek iznenadio. Svaki put kad bih pao, ustao sam. Ne zato što je bilo lako, već zato što nisam imao izbora. Naučio sam da sam jači nego što sam ikad mislio. Prepreke su bile teške, ali su me natjerale da rastem.

Nisu to bile samo velike stvari. Ponekad sam pronalazio mir i u najmanjim trenucima: smijeh moje djece, dobar razgovor, neočekivana tišina u kojoj se činilo da sve ponovo dolazi na svoje mjesto. Te male tačke svetlosti davale su mi prostora za disanje u danima kada je sve bilo teško.

Osvrćući se na ovu godinu, vidim nekoga ko ne odustaje. Neko ko je nastavio da se bori, ko je rastao i ko je sada jači i mudriji. Razlika između tada i sada? Više verujem u sebe.

Kada bih ovu godinu sažeo u jednu rečenicu: „Usudite se da sanjate, usudite se da padnete i usudite se da plešete – jer ćete na kraju stići tamo gde treba da budete“.

Pismo mom budućem ja bi bilo jednostavno: "Nastavi da veruješ. Nastavi da radiš. Ostani svoj. Sve što ti treba je već u tebi."

A sljedeće poglavlje? Još više rasta, još više avantura sa Nadelyom i, iznad svega, više ravnoteže. Sanjati, vjerovati, uživati ​​– to je ono o čemu se radi. Biti ljubazan prema sebi i ljudima oko mene.

Ovo je bila 2024.: nekad bolna, nekad prelepa, ali uvek stvarna. Život me je sapleo i pretvorio sam ga u ples.